Ako li mi ne věruješ kletvi,
Izvedi me u polje široko,
Pa me sveži koňma za repove,
Rastrgni me na četiri strane.
Al to bratac seji ne věrova,
Veç je uze za bijelu ruku,
Izvede je u polje šíroko,
Priveza je koňma za repove,
Pa i odbi niz polje široko.
Dě je od ňe kaplja krvi pala,
Ondě raste smilje i bosilje;
Dě je ona sama sobom pala,
Ondě se je crkva sagradila.
Malo vreme za tim postajalo,
Razbolje se mlada Pavlovica,
Bolovala devet godin’ dana,
Kroz kosti joj trava pronicala,
U travi se ljute zmije legu:
Oči piju, u travu se kriju.
Ljuto tuži mlada Pavlovica,
Pa govori svome gospodaru:
„Oj čuješ li, Pavle gospodaru!
Vodi mene zaovinoj crkvi,
Ne bi li me crkva opustila.“
Kad to čuo Pavle gospodaru,
Povede je zaovinoj crkvi;
Kad su bili blizu b’jele crkve,
